Danas trošim novac uglavnom na izlaske sa prijateljima, odeću i pretplatu na muzičke aplikacije. Svake nedelje odlazim u kafić sa društvom, kupujem kafu i ponekad sendvič. Ranije, kada sam bio mlađi, trošio sam džeparac na slatkiše, igračke i kompjuterske igrice.

Voleo bih da imam više novca za putovanja. Oduvek sam želeo da posetim Japan i Italiju, ali putovanja su veoma skupa. Takođe, želeo bih da uštedim za dobar laptop koji bi mi bio koristan za studije.

Mislim da današnja omladina troši previše novca na stvari koje im zapravo nisu potrebne. Mnogi mladi kupuju skupu brendiranu odeću i najnovije telefone samo zato što je to „u trendu". Društvene mreže stvaraju pritisak da uvek imamo najnovije stvari. Mislim da bi bilo bolje da mladi više štede i razmišljaju o tome da li im nešto zaista treba pre nego što potroše novac.

Beograd, 15. jul 2024.

Jak toplotni talas pogodio je Srbiju ove nedelje, a temperature u Beogradu dostigle su rekordnih 42 stepena Celzijusa. Meteorolozi upozoravaju da će ova ekstremna vrućina potrajati još najmanje pet dana.

Situacija je posebno teška u centru grada, gde asfalt i beton dodatno pojačavaju osećaj vreline. Mnogi građani izbegavaju da izlaze napolje tokom najtoplijeg dela dana, od 11 do 17 časova. Hitna pomoć je prijavila povećan broj poziva zbog dehidracije i toplotnog udara, posebno kod starijih osoba i male dece.

Gradske vlasti su otvorile klimatizovane prostore u javnim ustanovama gde se građani mogu skloniti od vrućine. Crveni krst deli besplatnu vodu na glavnim raskrsnicama. Apeluje se na sve građane da piju dovoljno tečnosti i izbegavaju fizičku aktivnost na otvorenom.

Ovaj citat Roberta Svona pogađa suštinu jednog od najvećih problema savremenog društva – pasivnosti. Mnogi od nas su svesni klimatskih promena, zagađenja i uništavanja prirode, ali veruju da će neko drugi rešiti te probleme. Čekamo da vlade, kompanije ili naučnici pronađu rešenja, dok mi sami ne činimo ništa.

Istina je da promena počinje od svakoga od nas. Male svakodnevne navike – recikliranje, smanjenje potrošnje plastike, korišćenje javnog prevoza ili bicikla – čine veliku razliku kada ih praktikuju milioni ljudi. Ne možemo čekati da neko drugi uradi ono što mi sami možemo da uradimo danas.

Verujem da je obrazovanje ključno. Kada ljudi razumeju koliko njihove individualne akcije utiču na planetu, postaju motivisaniji da deluju. Svako od nas ima odgovornost prema budućim generacijama. Planeta nije nečiji tuđi problem – ona je naša zajednička kuća.

Jedna priča koju nikada neću zaboraviti je ona koju mi je deda ispričao o svom detinjstvu u selu pored Niša. Bilo je to posle Drugog svetskog rata, kada je život bio izuzetno težak. Deda je pričao kako su on i njegova braća morali da pešače tri kilometra do škole svaki dan, bez obzira na vreme. Zimi su im se prsti smrzavali, a u torbi su imali samo parče hleba za užinu. Ipak, deda je uvek govorio da su to bili najsrećniji dani njegovog života jer su imali slobodu da trče po poljima i igraj se u reci posle škole.

Ovu priču posebno dobro pamtim jer me je naučila koliko su današnja deca privilegovana. Kada se žalim na nešto trivijalno, setim se dede i njegovog pešačenja po snegu, i to me motiviše da budem zahvalniji.

Lične priče su izuzetno važne jer čuvaju sećanja koja knjige ne mogu da zabelеže. One prenose emocije, vrednosti i životne lekcije sa generacije na generaciju. Bez ovih priča, izgubili bismo deo svog identiteta i kulturnog nasleđa.

Sa prošlošću sam se upoznao upravo kroz priče mojih starijih članova porodice. Baka mi je pričala o životу u socijalizmu, mama o odrastanju u devedesetim godinama, a tata o ratu. Svaka od tih priča mi je pomogla da bolje razumem svet u kome živim. Istorija u udžbenicima daje činjenice, ali lične priče daju dušu tim činjenicama. One nas podsećaju da iza svakog istorijskog događaja stoje pravi ljudi sa pravim osećanjima.